Саша Станковић, наставник српског језика ушао у антологију прича о Првом светском рату са ауторима из целе бивше Југославије.

Датум: 09. Novembar 2014 18:28 Категорија: Новости

Саша З. Станковић: ГЕТЕ НИЈЕ БИО ДОВОЉНО НЕМАЦ

„Куда ли се упутио овај господин на коњу? Нешто ми је познат. Чиме ли се бави? Није у униформи, а подсећа на војника. Шта ће му онолики папири у овој врлети? Предео је божанствен, али људи га заборављају. Зашто ме замишљено посматара? Уопште не гледа у мене, јер му се поглед губи иза ових планина…
… Оглувећу од детонација. Од кога бежи ова жена у болничкој униформи? Њу сам некада видео – у то сам сигуран. Не разумем шта траже ови богаљи од ње? Какве се оне црне флеке померају на њеном мантилу? Господе Боже, па то су вашке! Зар јој никако не могу помоћи? Она више не види пут пред собом…
…Каква је ово бука? Ови људи као да су хипнотисани. Зашто сви подижу десну руку? Овај на говорници тресе се у трансу. Чини ми се да сам га негде видео? Понаша се као да гази инсекте. Каква је оно чудна униформа? Оштар му је поглед заслепљен мржњом… „
У последње време господин Антон Ажбе има учестале кошмаре. По целе ноћи не може да заспи, а ако му и успе, сан траје врло кратко. Толико кашље да га кашаљ буди. Ипак, чим се пробуди, прво помисли на дуван. Узима штап и размишља ко ће га данас посетити. Одскора му на часове долази један студент минхенске Ликовне академије рођен на југу Србије, чији таленат и труд веома поштује. Али, педагошки му осећај говори да Христифор Црниловић неће постати славан сликар. Мада је усвајао брзо све нове технике који би му професор показао, ипак, више је знатижељан за црнчке обичаје него за сликање црнaчких портрета. Господин Ажбе за таквог студента каже да све може научити и урадити, али „не гризе„ да би одскочио од просека. У крајњем случају нико не зна шта живот носи и ко ће шта постати.
Тачно у девет часова на вратима атељеа појави се витак младић са уредно очешљаном косом и пажљиво однегованим брковима. Понекад у шали професор би му говорио да се сувише негује за будућег сликара и крајње му је време да почне каснити и изгледати опуштено. Црниловић би се само осмехнуо на те коментаре и наставио по старом. И овог пута уредно је урадио домаћи задатак и донео цртеже на увид.
• Одлично! Твоја одговорност према раду више пристаје једном Немцу него Србину – рече господин Ажбе ослањајући се на штап једном руком, док је другом држао цигару и цртеже.
Разговор прекину куцање и професор замоли студента да отвори врата. Девојка са пунђом упита на немачком језику да ли је професор Ажбе код куће.
• Ту сам, драга моја Нађа. Уђи, овде су ти врата увек широм отворена. Драго ми је да ниси заборавила професора и после дипломирања. И причај слободно својим језиком, јер Кица је твој сународник. Чуди ме да се не знате.
Црниловић рече да зна за већ познату Надежду Петровић, али није имао прилику да је лично упозна. Затим јој је објаснио свој пут од родног Власотинца до Минхена. Она се пријатно изненади што из јужних крајева, након две деценије слободе, има студената у иностранству.
На питање професора о породици Надежда је са симпатијама причала о петогодишњем брату Растку о коме брине као да га је родила, а који показује дар за сликање. Највише времена је посветила својој изложби у Беораду:
• Не могу прихватити да већина ликовних критичара у Беораду нема разумевања за импресионистичко сликарство. У њиховим главама још дувају ветрови националне романтике. Они не могу да схвате како српска сликарка може да слика „умрљаног„ Баварца са шеширом, а не цара Лазара. Зар то умањује моје Српство? По њима, ако сликам странца, то мора бити распорени Мурат. Само се питам када оснујем хуманитарно друштво „Коло српских сестара„, да ли ћу бити „права„ Српкиња?
• Ех, моја Нађа, ни у Паризу не схватају сви модерну уметност, а камоли у једној земљи која се још бори за слободу – констатовао је професор.
И ко зна у ком првцу би ишао разговор да се поново није чуло куцање. Пред вратима је стајао голобради младић са цртежима, коме су тек почеле да се појављују прве маље изнад уста. Господин Ажбе на немачком представи Надежди преозбиљног Адолфа Хитлера, којег познаје десетак дана, а чији таленат тек треба да процени. Младић са презиром погледа сликарку као да јој даје до знања да му њено присуство не прија. Таман је прихватио од себе нешто старијег Црниловића, а сад се ту врзма нека жена сликар. Надежда, не могавши да одоли искушењу, зграби из руке Хитлерове цртеже и гримасом даде своју оцену. На шта се овај још више уозбиљи:
• Са којим право Ви узимате моје радове?
• Са правом неког који има диплому Ликовне академије и чији се радови налазе на зидовима овог атељеа у којем ти учиш.
• А да нећеш ти да ме подучаваш? Боље би било да мешаш ручак него што се мешаш у мушке ствари – рече Хитлер са упадљивом дозом дрскости.
• Ко си ти, балавче, да ми говориш шта ћу ја да радим?! – узнемирено га упита.
• Мир, децо! – покуша да утиша страсти професор. – Ви сте уметници и треба да повезујете људе указујући им на вечну лепоту стваралаштва, а не да ширите неразумевање и мржњу.
• Теорија еволуције је то лепо решила, само ми људи у последње време нећемо то да признамо. Улога жена је добро уређена током векова. Оне су мајке и домаћице, а мушкарци су предодређени за највише умне и физичке бојеве.
Надежда исколачи очи на ове речи младог Немца:
• Глупости! Мали је начуо нешто о Дравину и већ прича којешта. Ово је почетак XX века, а не средњи век. Тријумф женске борбе за равноправност на свим пољима је известан, то је само питање времена.
• Ни све расе, ни све нације нису предодређене за врхунска стремљења. Ја не знам, професоре, како можете да цртате ове црнчуге крај толике лепоте беле расе? – самоувернео упита Хитлер.
Професор остаде згранут, Надежда је хтела пући од беса, а Црниловић покуша да изглади односе: – Адолфе, отишао си предалеко! Бојим се да нећеш моћи да се вратиш. Мада се површно познајемо, ја сам ти увек излазио у сусрет. У име тога те молим да поштујеш професора. Ти знаш колико је младих уметника прошло кроз атеље господина Ажбеа и поштуј барем његово искуство.
• Ма пусти дерана нека лупа, он да познаје ставове једног Гетеа, никад не би тако говорио. Знаш ли ти да се Гете залагао за светску књижевност и да није правио разлике међу нацијама? Он је, рецимо, одушевљен нашом народном епиком, почео да учи српски језик. Уметност је изнад расе и нације, ако нешто не вреди у светским оквирима, не значи му локална вредност.
На ове Надеждине речи Хитлер се иронично насмеја: – Гете јесте један од најсветлијих примера доминатног германског духа. Али, његови ставови о Французима су ми нарочито одбојни. Волео је француску уметност чак када је Наполеон напао Немачку. Гете је имао само једну ману – није био довољно Немац.
Сликарка се гласно насмеја, а чим се мало примири, додаде: – Нисам могла ни да сањам да ћу усред Немачке бранити највећег Немца од једног умишљеног и незрелог немачког мастиљара.
• Света германска раса ми је изнад свега, па и изнад уметности. А ти припадаш нацији европских разбојника. Убити сопственог краља – то могу само бандити! И о чему ћете ви да говорите?! Срби су само штеточине на путу германског освајња света! Када ми Немци упоставимо нови светски поредак, неће моћи никакви Словени да лупају о уметности у срцу Немачке! То ће се нарочито односити на вас Србе! Орао је увек орао, а вашке треба добро напрашити! – урлао је Хитлер на сав глас, затим се окрену и излете из атељеа без поздрава.
Настаде тишина. Надежда и Црниловић су се збуњено гледали, а господин Ажбе је нервозно мењао цигарету за цигаретом.
• Децо, ја сам Словенац и никад нисам правио разлике међу својим студентима. Једини ми је критеријум био таленат. Сликари скоро свих народа Европе су прошли кроз моју школу, а овако нешто први пут видим. Можда долази неко ново време које због својих година не могу да разумем – професор изусти са забринутошћу.
• Заборавите лудака! Почео је век прогреса. Зар ће неко у савременој Европи слушати једног сликара у покушају крај толико умних људи? – са неверицом је упитала Надежда Петровић.
То је био први и последњи пут да се ово четворо сликара окупило на једном месту. Непуне две године касније професор се преселио у идиличне пејзаже својих слика и на срећу није доживео своје кошмаре. У Велики рат је ушло њих троје, а изашла су двојица. Онај што започе наредни светски покољ, у њему је и остао. А старци у родном месту сликара-етнографа и данас, уз чашицу ракије, причају како је њихов земљак истерао из атељеа највећег злочинца и још му опалио шамар.